[bws_googleplusone]
Славка (89) и Миодраг Танасић (92) из Бановог Поља славе седамдесет година брака! Упознали се као деца, заволели и узели после рата и до данашњег дана живе срећни, узајамно се поштујући, обасути љубављу и пажњом своје деце, унучади и праунучади.
Те ратне 1941. године Миодраг је први пут срео Славку, љубав свог живота. Били су деца. Ни слутили нису да ће их судбина спојити за цео живот, да ће заједно доживети дубоку старост у срећном браку дугом седамдесет година!
Миодраг – Мија је био је вижљасто сељаче из домаћинске куће. Имао је 15 година. Славка, девојучурак од 12 година, у родну Мачву, у Баново Поље, избегла је са мајком из Славоније. Играли су се по бановопољским сокацима, расли и сазревали у ратном вихору. Мија је као голобради осамнестогодишњак 1944. отишао у рат, а Славка се са мајком после ослобођења вратила у Хрватску.
Спојила их судбина
Поново су се срели у пролеће 1947., за Ускрс, у Бановом Пољу. Он тек одслужио војску и стасао у момка за жендибу. Она – наочита девојка стасала за удају. Славкин брат је овде сахрањен и зато је по српском обичају на други Усркс дошла на преливање гробља.
– Видела је моја мајка на гробљу и кад је дошла кући каже ми: “ Мијо, дошла Славка из Антуновца. Да видиш каква је добра девојкара. Ајде да је узмемо за снају!“ – А ја, ни пет ни шест, одмах отрчим преко башче код комшије Милорада где је она била. Разговарали смо и она пристане да заједно идемо на неку свадбу у селу. Кад смо се враћали кући, ја навалио да је убеђујем како хоћу с њом да се женим. Пред Милорадовом кућом ја опет питам да се уда за мене. Чуо Милорад о чему се ради, па рече Славки:“ Па, добро, Славка, знаш Мију, удаји се него шта ћеш!“ И Милорадова жена Мирка је „навијала“ за жендибу, и Славка пристане. Отрчи Милорад код мојих кући да им јави да сам се оженио. Они већ били полегали, отац истера Милорада из куће, не верујући му шта прича. Уверио се када сам Славку довео кући – прича деда Миодраг.
– Кад ме питао да се удам за њега, ја сам мислила да се зафркава са мном – прича бака Славка. – Он је био из богате куће, а ја сирота. Само ми мајка остала, отац и браћа изгинули у рату. Био је навалио да се жени, чак је хтео да иде код мајке у Антуновац да је пита. Ја сам знала да ме тамо неће добити јер сам имала доста прилика за удају. После је и он одустао од те идеје јер је знао како је моја мајка строга и да би ме само одвео назад кући, а не и добио за жену – наставља бака Славка.
Свадба је била на Малу Госпојину 1947. године. У домаћинској авлији весеље је трајало три дана. Ко зна колико је буради ракије попијено, колико се живине, прасади и јагањаца појело. Венчали су се „у општини“ и цркви, али слике са венчања „нису успеле“ јер се учитељу Здравку Мартиновићу, који је био и фотограф, покварио апарат.
– Музика је била из Дуваништа, свирао је неки Риста циганин са још неколико свирача. Била добра музика. У нашем великом дворишту је било доста стабала јабука и крушака. И моји пријатељи уз сваку воћку поставе по једног свирача, али је сваки морао да свира и пева другачију песму. Урнебес живи! Онда, Жоја Рашевић дошао на коњу и како води коња по дворишту, успут ашчије точе вино, а он даје коњу да пије. Ашчије у качари из буради у натеге навуку ракију, а ми онда редом из натеге пијемо. Урнебес живи био. Три дана. А на венчање смо, како приличи, отишли у окићеном фијакеру – сећа се деда Мија.
Љубав и слога – рецепт за дуготрајан брак
Седам деценија су Мија и Славка остали заједно. Вредно радили, градили, рађали децу.
– Брак је најважнији. И љубав, слога и поштовање. Мија је добар, никад ме није ни изгрдио. А и ја сам увек поступала како треба. Мислили смо обоје о кући и деци – каже бака Славка.
– Никад се нисмо посвађали, а камоли викнули једно на друго. Ни нас двоје, нити неко у кући од фамилије. Мој отац ми никад ништа није бранио, а ни ја мојој деци. Нема домаћина у нашој кући, нико нема потребе нешто кријући да уради или узме. Кад имамо сви имамо. Лепо се слажемо. Ако се не слажемо и не договарамо, то није кућа – додаје деда Мија.
Поносни су на обе ћерке које су завршиле факултете и удале се, као и на сина који је остао да живи и ради на имању у Бановом Пољу. Породица се увећала за седам унучади и деветоро праунучади, па за крсну славу за столом седе четири генерације. Таквим богатством се ретко ко може похвалити.
Иако „гази“ десету деценију, деда Мија је као младић. За час ће бициклом отићи до продавнице у центру села, а ни један посао у кући и дворишту њему није тежак. Шеретски осмех не силази са његовог лица, а догодовштине из прошлости може причати у недоглед, а да не досади. Бака Славка се слабо креће и не излази из куће, а млада снаха Роса, удата за унука Милана, најчешће јој је на услузи.
– Нана Славка и дека Мија су пример који треба следити. Њихова дуговечност и брак који траје седамдесет година могу да буду инспирација нама млађима јер њих двоје потврђују да је љубав, а не интерес, најважнија за брачну заједницу – каже Роса.
Шеф месне канцеларије у Бановом Пољу Миле Јовичић потврђује да је брак Славке и Мије Танасића најдуговечнији у историји села.
-Нико још није доживео седамдесет година заједничког живота. Било је дугих брачних заједница, чак и педесет година и више, али седамдесет није. Деда Мија је један од најстаријих мештана Бановог Поља, а његова кућа честита и угледна – додао је Јовичић.
Д. Грујић
Славка и Миодраг Танасић
