Сагласан са нашом тврдњом да естрадни уметници, нажалост, све чешће учествују на хуманитарним концертима, те да на жалост има све више болесне деце и младих људи који наду за продужетак живота или оздрављење виде у прикупљању новца за лечење на овај начин, бубњар Драгољуб Ђуричић почиње причу о томе:
– Ја сам ту направио једну разлику времена пре тридесет година и сада. Тада је држава имала уређено социјално осигурање и није било потребе за овако нешто. Данас је све пропало: немамо социјално осигурање, разбили смо школство…, разбили смо разне ствари. И шта ћемо сада? Врло често ми се чини да се не може направити довољно новца колико је квалатитетно када се сакупи одређена гарнитура људи и када неко у болници зна да неко за њега нешто ради. Просто, он добије психичку подршку која као да је довољна да победи болест. Ја сам скоро радио један концерт за једног момка који је био у Бечу на операцији. Он је све време мени слао поруке: Да ли је могуће да сви ви свирате и певате за мене? Да ли је могуће? Изашао је из болнице, надам се искрено да је победио. Знате шта, велики људи који имају милијарде дали би све милијарде за један дан живота. Према томе, сваки дан кад се живи више, то је лепа ствар. Нисам никада одбио, само када сам био заузет. А када учествујем, без обзира што свирам, одем на благајну и купим улазницу. Ако је хумано, нека буде хумано. То је више мој лични принцип.
*Да ли смо и када, као појединци и друштво у целини хумани?
– Хуманост постоји. Свака је базирана на емоцијама. Сада имамо страшно пуно хуманости на друштвеним мрежама која је готово безначајна. Зашто? Зато што нико не мрда из фотеље и само кликће. Треба се знати понашати у модерном времену. Са годинама у којима сам ја сам далеко од друштвених мрежа и лајковања или кликћања. Ове године смо изгубили неко великих глумаца и на друштвеним мрежама имате страшно пуно лајковања. Ја постављам питање, ако је то лајковање радовање, испада да ви када кликнете, а неко је умро, испада да се радујете његовој смрти. Све се пореметило. Тај лајк би требало то да значи. Мислим да је хуманост углавном тамо где има емоција, када се људи знају или када вам је родбина или добар пријатељ. Не мислим да је ово друштво баш тако хумано. Никада нећу схватити, због васпитања и времена у којем сам ја живео, да Европска унија грли и зове Сиријце „Добро нам дошли“, а онда стави жицу да не могу да прођу. Ко шта глуми, ја не знам, али је глупаво. Све је више форме, а суштина је заборављена.
*Да ли емпатија слаби и због тога што смо се као јединке доста затворили опхрвани својим проблемима?
– Мислим да је то можда логично. Ја сам живео у малом граду. Често сам ишао код бабе на село. И 40 година сам у Београду, у великом граду. У малом граду имате одговорност , колико год да сте расположени или нерасположени, да сутра ујутро комшији кажете добро јутро или добар дан. Колико год то изгледало овако или онако то је још увек добро. У великом граду комшији назовете добро јутро, он вас тако покоси погледом као да сте му не знам шта направили. Ја разумем да смо сви у проблему. И најсрећнијем човеку који се бави искључиво хистеријом забаве досади забава, па му се то више не допада и све му се у глави поремети. Али, у сваком случају, ја бих волео када би човек био колико-толико свестан да је сам крив за сопствене проблеме. Дакле, нама јесте друштво криво за неке ствари, али не за све. На мени је да се у том друштву, какво је такво је, сналазим, и да сам себи правим задовољство у души да бих се боље осећао.
*Шта да раде млади? Којим путем иде младост овог друштва?
– Мој син има 19 година и размишља како што пре да изађе из земље. Прво и основно немам ја више ни простора, нити ме неко слуша. Највећи проблем овог друштва је што младост одлази напоље. Ми овде, ако ништа друго, мало је тих и ријетких који не заврше школу и оду напоље. Морам да признам да смо ми у највећем губитку зато што их ово друштво школује, прави их људим, овде нема посла, вероватно ником ни не ваљају. Онда неко прави нострификацију диплома, а неко чак и без тога, и Запад добија готове људе џабе. У Америци осредњи факултет кошта 100.000 долара и ми дамо човека у којег тих 100.000 долара уложемо да буде привредно добар за тамо неку другу земљу. И данас слушам наше водеће политичаре који то не спомињу. То њима није проблем. Њима је већи проблем пре био овакав – чија је сестра водила љубав са рођаком… Суштина је у будућности. Ја сам свој живот, кроз музицирање, схватио другачије. Никада нисам имао од државе плату, нисам био нигде запослен. Колико вредиш на терену, толико имаш – и крај приче. При том, сви око нас музичара зарађују: разглас, порез, озвучење, дворане, рекламе… Дакле, сви зарађују на нама. Али, има једна ствар која је јако важна. Ја бих волио да се то свугде тако прави. Дакле, људи завршавају школе, постају нека професија и треба до 35 године да стасавају. Од 35 до 50 године треба да вреде друштву и да стварају. А онда од 50 године док не оду у пензију да буду на високим позицијама да уче оне млађе како да допринесу друштву. То је неприкосновено, јер је и живот некако такав.
*Немогуће је не питати Вас за збивања пре 16 година и политичке промене које сте бубњевима подржавали.
– Више од 60 посто земље се било дигло на ноге. Људи говоре да је било из економских разлога. Не, мислим да је било дозлогрдило онолико ратова, онолико сестара и мајки у црнини, онолико младих живота да страда низашта. Тако да мислим да је било догорело до ноката. Ја сам поносан на српски народ. То је редак народ у свету који тражи шансу и када је изгуби код свих људи онда се дигне и хоће да узме ствар у своје руке. Сада, наравно, сви који су дошли на власт су губитници из 2000-те и они другачије желе да то прикажу. Они имају једну срећу – ако не буду правили ратове, народ се против њих неће дизати. Али исто тако би морали да воде рачуна којим ће путем да иду. 2000-те се десила побуна народа зато што су избори покрадени. И од тог дана до дана данашњег ко год да победи долази на власт мирним путем и нико се не буни. Мислим да је то највећи успех једног народа. Ми нисмо били дорасли демократији и променама као што је то урадио Запад. Без обзира шта се иза тога крије, ми можемо индивидуално да мислимо и овако и онако. Али, у Америци ко победи тај преузима власт било право овима или не било, ту нема никакве дилеме. Крађе сигурно постоје, али онолике мере крађа као што је било 2000-те. Ја сам добошарио од 24. септембра до 5. октобра испред Завода за статистику, док су људи из опозиције преговарали са директором Завода за статистику да се види истина о броју гласова. Људи то заборављају и кажу „ишао улицама“. Не, ја сам добошарио искључиво испред Завода за статистику јер је то кључно место. Ту су се могли доказати или недоказати гласови. На крају је испало како је испало и можемо ми причати шта хоћемо и можемо се шиканирати међусобно. Ја сам поносан на српски народ што је то урадио.