Ako u raju do pre trideset šest godina nije postojalo pozorište, dilema da li uistinu i na onom svetu „daske život znače“ prestaje da postoji 1980. godine, kada se Bogatić oprostio od Milivoja Martinovića – Martina. On je i tamo, zasigurno, osnovao pozorište i sada režira, glumi, slika… Jer, kratko je prošlo od 1933. kada se rodio, da bi unesen sav, do dna bića, u magiju pozorišta sagoreo za kratkog života.
Tri decenije je Milivoje Martinović bio stožer kulturnog života Bogatića. Ekonomista po obrazovanju i zanimanju, glumac, slikar, reditelj, scenograf… – u pozorištu.
Pozorište nikad nije shvatao kao profesiju, borbu za platu i karijeru. Pozorišna igra bila mu je najveća ljubav, čarolija u kojoj je uživao, sa kojom se igrao donoseći na scenu radost i vedrinu.
Daleke 1951. godine, samo godinu dana nakon okupljanja zaljubljenika u glumu u, ko bi tada slutio, dugovečno i uspešno Amatersko pozorište „Janko Veselinović“, Martin je na scenu postavio Nušićeve jednočinke „Svetski rat“ i „Kiriju“. Iz godine u godinu, na sceni u Bogatiću redjale su se i druge predstave – „Podvala“, „Tudjinče“, „Ugašeno ognjište“, „Vetar nad Srbijom“, „Sumnjivo lice“, „Narodni poslanik“, „Koštana“…. Celog sebe, sav talenat i energiju je ulagao u svaku od njih. On je bio još i scenograf, sufler, glumac…. Ništa mu nije bilo teško – da zakucava eksere, razvlači zavese, utovaruje i istovaruje rekvizitu…
Režirao je više od deset predstava, ostvario 17 uloga, osmislio nebrojeno scenografija. Za kratak život to je imponzantan opus. Celokupan njegov rad je odraz burnog i silnog temperamenta, jake emocionalnosti, stvaralačkog zanosa i poleta.
D.G.
