Đaci ne razgovaraju o tome šta su učili, već o rijaliti programima, umesto o piscima raspravljaju o starletama. Ni škola nije onošto je bila. Nekada je bila vaspitno-obrazovna ustanova, a danas generacije nevaspitane i neobrazovane dece završavaju školu.
Slušam školarce, osnovce, i pitam se kuda ide ovaj svet. Ma, baš me briga za svet. Kuda ide Srbija? U propast. Reći će neko – olako i pesmistički donešen zaključak. Možda. Ali ako pažljivo slušamo decu videće se ta provalija. Deca ne vode razgovore o tome šta su učili tog dana, šta je rekao učitelj ili profesor, gde su napravili grešku na pismenom… Ne. Oni razgovaraju o tome šta je ko obukao, da li su gledali ovu ili onu televizijsku emisiju. Ne pričaju o matematici, već o Pinkovim zvezdama, ne o piscima već o starletama. U nižim razredima o zaljubljivanju i o tome ko je s kim u vezi. Kad pokušaš da objasniš da od njih zavisi da li će Srbije biti ili će nestati, dobijete odgovor od šestaka da ga i nije briga jer neće u njoj ni živeti. A gde ćeš, crni sine? Gde ćeš Srbine? U Americi, kaže ne trepnuvši. Zanemiš. Šta drugo.
Zanemiš jer – deca nisu kriva. Ona oponašaju starije. Roditelje, rođake, svoje učitelje. A škola odavno nije ono što je bila. Nekad je to bila vaspitno-obrazovna ustanova. Odavno više nije vaspitna, a nije više ni obrazovna. Nastavnik koji dolazi 15 minuta posle početka časa čemu može decu da nauči? Zar nastavno osoblje zanima obrazovanje dece ako štrajkuju celu školsku godinu? Zar profesor sme o politici da priča sa decom? Zar čas fizičke kulture može i sme da se održava bez nastavnika? Zar neko sme da isti taj čas menja i održi čas matematike?
I to je samo nekoliko „zar“ zbog kojih šestak sada razmišlja o životu u Americi. I svi se prave ludi, svi ćute, a generacije nevaspitane i neobrazovane dece završavaju školu. A što je najgore sad je više odličnih u jednom odeljenju nego nekada u celoj školi. Smišljeno je to da se zavaraju deca, roditelji… I živeće oni u Americi, ali kao građani najnižeg soja. A možda neće mrdnuti od svoje kuće živeći u toj Americi.
Srbijo, preduzmi nešto dok nije kasno. Narode srpski, ne puštaj da ti decu nosi bujica današnjih gadosti. Ako sačuvamo decu dobro vaspitanu i obrazovanu biće i Srbije. Ovako nestaće ove nekad ponosne države. Menjajmo nešto dok nije kasno.
Anđelko Zablaćanski