Šta da učini sirota Nedeljka Rokić da bi se ministar i premijer smilovali i priznali joj da bude staratelj svom nepokretnom detetu uz koje provodi svaki trenutak?
Ministarstvo zdravlja je predložilo da roditelj koji neguje teško obolelo dete može da bude na bolovanju sve vreme tokom trajanja detetovog lečenja, bez vremenskog ograničenja, i da im bolovanje bude plaćeno 100 odsto. Ovu novinu u Zakonu o zdravstvenom osiguranju zajedno sa resornim ministasrtvom iniciralo je Nacionalno udruženje roditelja dece obolele od raka.
Šesnaestogodišnji Nenad Pavlović koji boluje od retke bolesti, pitao je putem video klipa na Ju tjubu državu da li ima novca za njegovo lečenje. Njegov vapaj su čuli i brzo na njega odgovorili ministar zdravlja i sam premijer.
Ustavno je pravo svakog građanina da se leči, bez obzira od koje bolesti boluje. Na bolesnu decu smo svi osetljivi, ali zašto onda pravo na lečenje ostvaruju samo pojedinci? Da li je potrebno da sada svi koji su u poziciji Nenada Pavlovića treba da pišu pisma premijeru i ministru, snimaju video poruke ili moraju da se potrude i smisle novi, originalni, način da kod ministra i premijera izazovu saosećanje? Zaista je teško ne zaplakati pred slikom Nenada Pavlovića dok se široko osmehuje nakon što će mu je obećano da će od države dobiti lek i šansu da živi.
Ali, šta da rade druga bolesna deca?
Roditelji teško bolesne dece, kada se usvoje zakonske izmene, primaće celu platu ako odsustvuju sa posla. A šta ćemo sa roditeljima čija su deca teško bolesna, a nisu zaposleni?
Šta da radi Nedeljka Rokić iz Badovinaca koja ne može da mrdne iz kuće ni na čas jer neguje od rođenja nepokretno dete. (O njeni mukama pisali smo u jednom od ranijih brojeva) Zbog detetove bolesti nije mogla da traži posao znajući da mora dan i noć sa njim da provede. Bez posla, od tuđe nege i pomoći namenjene detetu (26.800 dinara) i nadnicama koje suprug donese žive svi troje.
Da li Nedeljka lično treba da se obrati ministru i premijeru i od njih traži da postane staratetelj svom nepokretnom detetu? Jer, negovatelji za brigu o takvoj deci imaju platu i radni staž, a Nedeljka svakog dana razmišlja šta će sutra – od lekova do hrane, bez mogućnosti da još nešto priušti svom bolesnom detetu.
Nedostaju nam sistemska rešenja. Ako se rešavaju samo pojedinačni slučajevi, posle očajničkih apela, kampanja ili peticija, zar se može ustvrditi drugo, osim da smo društvo u kojem je zdravstveni sistem improvizacija, a premijer i ministar dobijaju priliku da izigravaju spasioce i humaniste.
Da li su to bolesna deca postala aktivni učesnici predizborne kampanje?
D.Grujić