Piše: Dr Milena Martinović, specijalista psihijatrije
Sam život ispisuje nove stranice, nekada nežno i blagonaklono, ponekad surovo pa čak i tragično. Adolescencija kao traženje i prihvatanje sebe i drugih je period povećane ranjivosti za depresivna reagovanja.
Veliku pažnju, brigu i odgovornost roditelji treba da poklone deci u vreme adolescencije (mladalaštva) koja je izazov, raskršće gde mlad čovek može lako da sklizne u depresiju, posebno ako je za to stvaran teren još pre rođenja deteta. Sve patološko što je do tada tinjalo, u adolescenciji može da bukne.
Plod adolescencije je čovek
Adolescencija je više nego bilo koji period života „vrzino kolo“ bioloških, psiholoških i socijalnih faktora. Ni u jednom životu periodu nije tako teško povući granicu između normalnih i bolesnih pojava. Hormonski procesi u adolescenciji su intenzivni. Rast i razvoj organizma u celini, kao i formiranje sekundarnih seksualnih karakteristika su praćeni brojnim psihičkim promenama. Neke od njih proističu iz nagonskog buđenja (seksualna aktivacija i usmerenost ka suprotnom polu), a druge su posledica razvoja mišljenja i emocionalnog obogaćivanja.
Adolescencija je period sazrevanja čiji je krajnji rezultat zreo čovek. I to u biološkom, psihičkom i socijalnom smislu. Mnogi će reći da postoji mnogo ljudi koji su i u dubokoj starosti nezreli i to je tačno. Zato je prikladnije reč sazrevanje zameniti pojmom prilagođavanje. Vrlo je važno da adolescent izgradi pozitivnu sliku o sebi i da izgradi samopoštovanje. Obično se kao gornja granica adolescencije navodi 25 godina.
Roditelji i deca – prijatelji ili protivnici
Adolescenti postavljaju i sebi i drugima mnoga pitanja, ali dobijaju dvosmislene ili nikakve odgovore. Oni dobro vide da roditelji nisu bogovi i da nastavnici nisu sveznalice. Oni vide mnoge protivurečnosti u društvu, u porodici, učestvuju u sukobima.
Preterana želja roditelja da im dete uspe je veliko, često nesavladivo opterećenje deteta. Neodgovarajući zahtevi mogu kod dece da izazovu osećanja da roditelji žele da ih se otarase, odnosno da ga preranu pošalju u jedan surov svet za koji ona nisu spremna niti ga mogu prihvatiti. Od dece se prerano zahteva odgovornost za sopstvenu sudbinu, ali pod uslovom da zadovolje tuđe, nametnute želje. Dete može da postane veoma ranjivo od zahteva roditelja i ponekad ono ne može da oprosti sebi što je razočaralo roditelje. Ako se dete zapita: „ko sam ja?“, onda je odgovor „ti si ono što si uspeo da postigneš“.
U pubertetu deca naglo izrastu i roditelji smatraju da se već radi o velikom detetu koje treba da se ponaša kao odrastao čovek. Adolescenti su zbunjeni sopstvenim telom, oni gledaju oko sebe, traže svoj uzor, imitiraju ga ili se vezuju za autoritete sa ulice, a njima je potreban roditelj, lepa reč, prihvatanje. Roditelji često ne mogu da se sete da ih deca posmatraju, procenjuju, pa ih onda pogađa što vremenom pada njihov autoritet. Svađe i tuče među roditeljima, alkoholizam očeva, mogu razorno da deluju na sazrevanje adolescenata. Agresivni adolescenti uglavnom potiču iz razorenih brakova.
Mladi čovek živi u ekonomskoj zavisnosti od roditelja, ali još nije svestan kako porodica ekonomski funkcioniše. Nije ništa neobično da adolescent puši skupi cigarete, a otac jeftine, da ide u kafiće jer je on rođen da „uživa život“, a istovremeno gleda sa prezirom na roditelje koji rade od svanuća do mraka. Ranije je vladala parola za mlade „ne znam šta hoću, ali to hoću odmah“. Danas oni kažu „znam šta hoću, a to je bogaćenje preko noći, skupa kola, odela.“ Roditelji često nemaju mogućnosti da obezbede deci ono što žele. Između roditelja i dece se vodi stalni rat sa promenljivim ishodom. Adolescent pokušava da u roditeljskom domu, kao i društvu, obezbedi samostalnost koja nekada nije po volji ni roditeljima ni društvu. Strogi roditelji dobijaju poslušnu decu, ali samo dok se ona nalaze u njihovom vidokrugu. Na ulici i dalje od očiju roditelja takva deca se „prazne“, odnosno žive sa svojim realnim „Ja“.
U poslednje vreme je vrlo raširena pojava da mladi ljudi noći ne spavaju, a danju spavaju. Takvim svojim ponašanjem remete svoje prirodne ritmove sa posledicama po svoje zdravlje, ličnu i društvenu efikasnost. Svet obasjan dnevnom svetlošću za njih je pun grča, jada, poniženja. On je siv, srušen vrednosti, svet bez radosti. Kao što ni u snu ne postoji java, tako je i bekstvo u teskobne kafiće prepune dima, prigušenog svetla, bekstvo od stvarnosti.
Zaljubljeni – zaluđeni
„Zaljubljenost je izmenjeno stanje svesti koje prepoznajemo tek kada iz njega izađemo“
Nikola Ilanković
Već je istaknuto da je majčinska ljubav izvorište i težnja svih ljubavi. Majka i dete su celina koja se nasilno i u bolu prekida. Tokom života postoji stalna težnja „da sa drugim budemo jedno“ nasuprot težnji ka samostalnosti, nezavisnosti („biti svoj“). Cilj partnerskog odnosa u adolescenciji je izgrađivanje polnog identiteta i ovladavanje ulogom muškarca i žene. Zaljubljivanje je početni, ali važan deo puta otkrivanja realnosti. Smisao zaljubljivanja je što mlada osoba prelazi iz jednog zamišljenog odnosa prema sebi i drugima u stvaran odnos. Naime, objekat zaljubljenosti se idealizuje i njemu se pripisuju sve skrivene želje, težnje i vidi se onako kako se zamišlja svoja „savršena polovina“. Svakim procesom zaljubljivanja i odljubljivanja skida se jedan po jedan deo „ružičastih naočara“ kroz koje se posmatra život i adolescent postaje sposoban da realno sagledava sebe i druge. Ponekad se zaljubljenost završava razočarenjem, nekad prelazi u ravnodušnost, a nekada u ljubav. U zreloj ljubavi postoji briga, odgovornost i poštovanje. Partneri nisu jedno, nema posedovanja. Zrela ljubav je rad jednog „ja“ i jednog „ti“ za jedno „mi“.
Svaki emotivni raskid adolescent doživljava kao gubitak i to ga uvodi u depresiju. Iz emotivnih kriza adolescenti mogu izaći jači, zreliji, sa nekoliko iskristalisanih životnih istina:
- ne postoji samo jedan smisao života
- ljubav je važna, ali nije najvažnija na svetu
- nije ljubav smisao života, smisao života je sam život.