Konobar, roštilj majstor i profesor!
Šta se postiže upornim radom i obrazovanjem, primerom pokazuje Albert Panić (50). Radeći u ugostiteljstvu, najpre kao konobar i roštilj majstor, a potom kao privatni preduzetnik, više od trideset godina se obrazovao i usavršavao. Od srednje usmerene, ugostiteljske škole „dogurao“ do diplome postdiplomskih specijalističkih studija na Visokoj hotelijerskoj školi, koju je stekao početkom decemba. Bogato iskustvo i znanje već šest godina on prenosi budućim kolegama, učenicima kuvarskog smera u Mačvanskoj srednjoj školi, čime je ispunio dečačku želju da bude i prosvetni radnik.
Maštao je da postane profesor geografije. Ali, zbog teške materijalne situacija u porodici, počeo je još kao dečak da radi u ugostiteljskim objektima, kao konobar i roštilj majstor. Da bi porodici osigurao egzistenciju ostavio je po strani sopstvene želje i izabrao školu posle koje će brzo pronaći zaposlenje i početi da zarađuje. Od srednje škole, koju je završio 1983. do danas neprekidno se obrazоvao i stručno usavršavao.
Školovanje uz rad
– Odustao sam od snova i usmerio se u drugom pravcu, gde sam upornošću stigao do kraja. Posle srednje škole sam upisao peti stepen smera kuvar i konobar specijalista u Beogradu, potom započeo studije na Višoj poslovnoj školi, pa se prebacio na Višu ugostiteljsku gde sam diplomirao 1997. godine na smeru restoraterstvo. Onda sam završio trogodišnje visoko obrazovanje na ovom smeru i 2005. godine upisao Fakultet za turizam hotelijerstvo i diplomirao kao ekonomista, odsek hotelijerstvo – navodi Panić.
Prošle godine, kada su prvi put u Srbiji uvedene postdiplomske specijalističke studije na Visokoj hotelijerskoj školi, Panić se našo među 37 studenata koji započinju usavrašavanje, a početkom decemba završava školovanje i brani rad sa temom „Profitabilnost hotelsko-restoranskog poslovanja s osvrtom na kvalitet gastronomskih proizvoda“.
S ponosom navodi imena svojih bivših učenika iz Mačvanske srednje škole, gde poslednjih šest godina radi kao predavač stručnih predmeta kuvarskog smera, koji su uspeli u struci, o lepim rečima koje čuje o njima, doživljavajući sve kao sopstvenu i satisfakciju kolega sa kojima ih je „izveo na put“ i cele škole.
– Ništa nije lepše nego kad o bivšim učenicima čuješ da se dokazuju u struci i da su na putu da te nadmaše. Dosad su iz škole izašle tri generacije. Bez namere da se hvalim, da tražim nagradu ili da umanjim doprinos drugih kolega, zahvaljujući mom angažovanju veliki broj maturanata je nastavio školovanje na visokim školama u Šapcu i Beogradu. Jovan Penić je bio na profesionalnoj praksi na Aljasci i pokazao se kao najbolji među 15 studenata u svojoj grupi i uspeo je da ode u Ameriku. Milošu Kovačeviću su u Poljskoj ponudili da obezbede nastavak školovanja i posao u hotelu u Varšavi, a Marka Pantelića je iz jednog hotela na Bledu ispratio ceo personal rečima da takvog studenta nikada ranije nisu imali i da se može vratiti da tamo radi kada god to poželi. Vlasnik jednog hotela u Herceg Novom mi je lično prišao i pohvalio bivšeg učenika Savu Radića To su trenuci kada se osećate prijatno, zadovoljno i srećno, kao i kada znate da oni koji nisu nastavili školovanje posle srednje škole sada rade i zarađuju širom Srbije, bivše Jugoslavije i Evrope – kaže Panić.
I škola i život
U odeljenju budućih kuvara u Mačvanskoj srednjoj školi, Panić je profesor stručnih predmeta. Nastava je, uz razumevanje i podršku škole i lokalne samouprave i praktična, ne samo teorijska. Na republičkim takmičenjima učenici redovno osvajaju prvo ili drugo mesto.
– Postali smo respektabilna škola od koje veće i starije škole zaziru. Kada izadje rang lista.sa takmičenja i vidite jednu malu školu na prvom mestu, a iza vas ostanu Beograd, Vrnjačka Banja, Leskovac, to lepo deluje. To je pre svega razultat učenika, timskog rada, podrške rukovodstva škole i opštine – napominje Panić ističući da, osim što učenicima prenosi svoje dugogodišnjeg iskustvo, zajedno sa kolegama čini sve da mlade ljude izvede na pravi put.
– Dete sa 15 godina nije svesno šta ima u rukama, a mi smo dužni da mu na to ukažemo. Ponekad sam sebe preispitujem koliko sam im dosadan što stalno govorim o tome šta ih čeka u životu, koje standarde treba da ispunjava jedan ugostitelj i slično. Oni ponekad to shvate pogrešno, sve dok ne sazreju i ne odu iz škole, a onda 90 posto njih, kada se sretnemo ili kada navrate u školu, kažu da im je žao što me više nisu slušali – dodaje Panić koji, bez sumnje, može da bude uzor svakom mladom čoveku koji ima dileme na raskrsnici životnih puteva.
M.Mijatović
O potcenjivanju profesije
– Ugostiteljstvo se oduvek posmatralo kao zanimanje drugog reda. Na podrugljiv način za mene i za druge kolege govorili su „on je kuvar, konobar…“. Kada sam počeo da radim u školi, mnogi su pitali „šta će on tamo, zašto on to radi“ jer su znali samo za moje prve poslove, dok o daljem školovanju i usavršavanju nisam imao potrebe nikom ni da govorim. Jer, u maloj sredini, bez obzira šta bih rekao, u glavama mnogih ostaješ ono što si bio u početku, a napredovanje i uspeh ti teško opraštaju i posmatraje te kroz dve lupe. Ja se ne obazirem na mišljenja pojedinaca, uvek su mi na pameti reči mog starog profesora koji me savetovao da koračam svojim putem uzdignute glave i ne razmišljam šta drugi pričaju – kaže Panić.